Jedanestogodišnji dje?ak Ognjen Gudelj iz Trebinja, obolio je od teške bolesti i trenutno se lije?i u Njema?koj. Ukupni troškovi lije?enja iznose oko 288 000 Eura.
Fond zdravstva Republike Srpske uplatio je 144 000 eura za Ognjenovo lije?enje. To je od prilike pola potrebnog iznosa, ali da bi lije?enje ovog dje?aka moglo da se nastavi potrebno je skupiti još toliko novca.
Za dalje lije?enje potrebno je još 144 000 eura. Dobri ljudi pozivam Vas da mu pomognete da ozdravi što prije i da se vrati svojoj ku?i.
UPLATA I RA?UN U KM:
RAIFFEISEN BANKA
GUDELJ MARIO,
GUCINA BR. 2, TREBINJE
RACUN 1610200000000098 POZIV NA BROJ 0920317476
UPLATA I DEVIZNI RA?UN:
RAIFFEISEN BANKA
GUDELJ MARIO
GUCINA BR. 2, TREBINJE
SWIFT CODE: RZBABA2S
IBAN CODE: BA 39161220001243113
Za dalje lije?enje potrebno je još 144 000 eura. Dobri ljudi pozivam Vas da mu pomognete da ozdravi što prije i da se vrati svojoj ku?i.
UPLATA I RA?UN U KM:
RAIFFEISEN BANKA
GUDELJ MARIO,
GUCINA BR. 2, TREBINJE
RACUN 1610200000000098 POZIV NA BROJ 0920317476
UPLATA I DEVIZNI RA?UN:
RAIFFEISEN BANKA
GUDELJ MARIO
GUCINA BR. 2, TREBINJE
SWIFT CODE: RZBABA2S
IBAN CODE: BA 39161220001243113
Ili pošaljite SMS poruku na broj 091/810-700: BN (razmak) OGI (razmak) IME I PREZIME, GRAD, DRŽAVA (BIH)
Ostale države:
Poruka Ogija za Vas
Zovem se Ognjen Gudelj i imam 11 godina.
Do aprila prošle godine bio sam bezbrižno dijete, igrao sam fudbal sa svojim vršnjacima, išao u školu, vozio bicikl... Ali od tada, ve? skoro godinu i po dana, nisam vidio svoje drugare, svoju ku?u, svoju rodbinu.
U aprilu prošle godine, razbolio sam se, ali sam se nadao da ?e upala mokra?nih kanala, koju je tada dijagnostifikovao doktor, brzo pro?i i da ?u to ljeto i?i na more sa mojojm porodicom. Me?utim, nije bilo tako. Poslije upale mokra?nih kanala, doktor je rekao da imam upalu plu?a. Petnaest dana provedenih u bolnici u Trebinju nisu puno pomogli. Primao sam injekcije, tablete, sirupe... ali ništa.Temperatura nikako da spadne, a krvna slika bila je veoma loša.
Hitno su me prebacili u Klini?ki centar Banja Luka sa sumnjom na leukemiju. Mojim mukama nikad kraja. ?etiri puta su mi vadili nalaz koštane srži i ne mogu vam opisati tu bol, nisam ni sanjao da tako nešto mogu podnijeti. Nisam plakao, nisam htio da razo?aram moje roditelje koji su danima i no?ima bdjeli uz mene. Samo da vam kažem vršnjaci moji, nemojte se plašiti zubara, taj bol je toliko mali naspram svih muka i bolova kroz koje sam ja prošao do sada, a daj Bože da to više niko ne osjeti.
Iz Banja Luke su me hitno uputili u Beograd na "Institut za majku i djete".
Tu nastupa nova ironija, doktori su isklju?ili leukemiju i ustanovili novu dijagnozu – eozinofilna pneumonija uzrokovana virusom od papagaja. Na licima mojih roditelja vidio sam olakšanje, a meni ni tada ništa nije bilo jasno. Uveli su me u sobu da mi izvade neki isje?ak iz plu?a. Tata se uspani?io, a ja sam mu hrabro stisnuo ruku i rekao : „ Tata ne brini, izdrža?u i ovo.“ To je bio prvi put da vidim tatu da pla?e preda mnom. Morao je da iza?e vani iako sam molio doktore da ostane samo da me drži za ruku, nisu mu dozvolili. Ugurali su mi neku cjev?icu kroz nos, bolilo je, bilo je odvratno bolno, plakao sam i pokušavao da dozivam „TATA“.
Slede?a terapija bila je pronison, hemomicin i brdo nekih ?ajeva koje mi je mama pripremala. Zakleo sam se da više nikada ne?emo držati papagaja u ku?i, ali kasnije se ustanovilo da jadni papagaj ipak nije bio kriv.
Poslije dvomjese?ne terapije ja sam i dalje bio bolestan. Ponovo su uslijedile pretrage i analize, pomislio sam zar tako bezbrižno djetinjstvo može da se pretvori u pravi pakao. Nova dijagnoza glasila je : miolidna leukemija C92. Moji roditelji ne vjeruju doktorima, tata je na rubu živaca, majka isprepadana, a u svemu tome ja sam ih hrabrio. Pokušavali su da dobiju papire da me vode u Švedsku, mama tamo ima strica koji je našao bolnicu u kojoj bi se lije?io. Ali dr. Kuzmanovi?, na?elnik hematološkog odjeljenja na "Institutu za majku i djete", nije dozvolio.
Po?eo sam da primam prvi blok hemoterapije. Užasno sam je podnosio. Moj dom je ve? duže vrijeme bio "Institut za majku i djete", u jednoj maloj izolovanoj sobici živili smo samo mama i ja. Tri mjeseca se bukvalno nisam kretao, bilo mi je zabranjeno.
Teško sam podnosio terapiju. Temperatura se penjala do 41 stepen, mama me masirala no?ima. Poslije tre?eg bloka hemoterapija tata me bukvalno na silu izveo iz instituta i stigli smo u Njema?ku u Kiel.
Zovem se Ognjen Gudelj i imam 11 godina.
Do aprila prošle godine bio sam bezbrižno dijete, igrao sam fudbal sa svojim vršnjacima, išao u školu, vozio bicikl... Ali od tada, ve? skoro godinu i po dana, nisam vidio svoje drugare, svoju ku?u, svoju rodbinu.
U aprilu prošle godine, razbolio sam se, ali sam se nadao da ?e upala mokra?nih kanala, koju je tada dijagnostifikovao doktor, brzo pro?i i da ?u to ljeto i?i na more sa mojojm porodicom. Me?utim, nije bilo tako. Poslije upale mokra?nih kanala, doktor je rekao da imam upalu plu?a. Petnaest dana provedenih u bolnici u Trebinju nisu puno pomogli. Primao sam injekcije, tablete, sirupe... ali ništa.Temperatura nikako da spadne, a krvna slika bila je veoma loša.
Hitno su me prebacili u Klini?ki centar Banja Luka sa sumnjom na leukemiju. Mojim mukama nikad kraja. ?etiri puta su mi vadili nalaz koštane srži i ne mogu vam opisati tu bol, nisam ni sanjao da tako nešto mogu podnijeti. Nisam plakao, nisam htio da razo?aram moje roditelje koji su danima i no?ima bdjeli uz mene. Samo da vam kažem vršnjaci moji, nemojte se plašiti zubara, taj bol je toliko mali naspram svih muka i bolova kroz koje sam ja prošao do sada, a daj Bože da to više niko ne osjeti.
Iz Banja Luke su me hitno uputili u Beograd na "Institut za majku i djete".
Tu nastupa nova ironija, doktori su isklju?ili leukemiju i ustanovili novu dijagnozu – eozinofilna pneumonija uzrokovana virusom od papagaja. Na licima mojih roditelja vidio sam olakšanje, a meni ni tada ništa nije bilo jasno. Uveli su me u sobu da mi izvade neki isje?ak iz plu?a. Tata se uspani?io, a ja sam mu hrabro stisnuo ruku i rekao : „ Tata ne brini, izdrža?u i ovo.“ To je bio prvi put da vidim tatu da pla?e preda mnom. Morao je da iza?e vani iako sam molio doktore da ostane samo da me drži za ruku, nisu mu dozvolili. Ugurali su mi neku cjev?icu kroz nos, bolilo je, bilo je odvratno bolno, plakao sam i pokušavao da dozivam „TATA“.
Slede?a terapija bila je pronison, hemomicin i brdo nekih ?ajeva koje mi je mama pripremala. Zakleo sam se da više nikada ne?emo držati papagaja u ku?i, ali kasnije se ustanovilo da jadni papagaj ipak nije bio kriv.
Poslije dvomjese?ne terapije ja sam i dalje bio bolestan. Ponovo su uslijedile pretrage i analize, pomislio sam zar tako bezbrižno djetinjstvo može da se pretvori u pravi pakao. Nova dijagnoza glasila je : miolidna leukemija C92. Moji roditelji ne vjeruju doktorima, tata je na rubu živaca, majka isprepadana, a u svemu tome ja sam ih hrabrio. Pokušavali su da dobiju papire da me vode u Švedsku, mama tamo ima strica koji je našao bolnicu u kojoj bi se lije?io. Ali dr. Kuzmanovi?, na?elnik hematološkog odjeljenja na "Institutu za majku i djete", nije dozvolio.
Po?eo sam da primam prvi blok hemoterapije. Užasno sam je podnosio. Moj dom je ve? duže vrijeme bio "Institut za majku i djete", u jednoj maloj izolovanoj sobici živili smo samo mama i ja. Tri mjeseca se bukvalno nisam kretao, bilo mi je zabranjeno.
Teško sam podnosio terapiju. Temperatura se penjala do 41 stepen, mama me masirala no?ima. Poslije tre?eg bloka hemoterapija tata me bukvalno na silu izveo iz instituta i stigli smo u Njema?ku u Kiel.
Ovde sam ve? 5 mjeseci. Pretrage su trajale 3 mjeseca i ustanovljeno je da nikada nisam imao leukemiju, da su mi hemoterapijom uništili koštanu srž i ve? 2 godine bolujem od non-ho?kin tumora. Moj život košta 288 000 evra. A odakle nam toliko.
Zato vas molim da mi pomognete, koliko god možete, koliko god ste u mogu?nosti, samo da ozdravim. Imam veliku želju da živim, da idem u školu, igram se sa svojim vršnjacima i pomažem svoj bolesnoj djeci.
Molim vas pomozite mi, a ja vam obe?avam da se ne?u predati!
Komentarišite vijest
Facebook