Razgovaraju Cigančići:
„E, brate, život ti je do jedanaeste...
Posle žena, deca...”
Сједе кући баба и ђед, нико ништа не прича. У неко доба ђед проговори:
- Сјећаш ли се баба кад смо били млади?
- Сјећам, -одговори баба.
- Е, колико пута сам те чека под ону крушку - настави ђед.
- Ајде не авета - ка да јој би криво, па га погледа испод наочара.
- Но баба, 'оћемо ли се мало подсјетит на младост.
- Богоми си се ти помамио - одговори баба, али је то исто заголица па ка да неће приупита ђеда: - А како то мислиш?
- А ето, да ја идем под ону крушку, да те чекам на сатанак, а ти да дођеш за 10 минута.
- Ајде кад си навалио - одговори баба, па и она ка да мало живну.
Диже се ђед, нагрну неки јакетун и ојде право под крушку. Чека он тако и погледује иде ли баба. Прође 10 минута, бабе још нема. Прође по уре, па ура, од бабе ни јаве ни појаве.
Диже се ђед те право кући. Улази, а баба сједи и нешто плете.
Ђед ће нервозно баби:
- Договорисмо ли се баба, да дођеш под ону крушку?!
- Договорисмо - одговори баба.
- Па што недође? - пита ђед.
- Дошла би живота ми, но ме мајка није пуштила.