Evo jedan zanimljivi kopi pejst,ako se nekome da citati:
Trijumf smorenosti nad histerijom
Teofil Pančić
14.10.2008.
Nije lako Tadiću Borisu, a kamoli krhkom Jeremiću Vuče: taman što se poradovaše zbog neviđene pobede nad međunarodnim imperijalističkim snagama usred Njujorka, kad eto ti belaja. Crna Gora i Makedonija priznale su „lažnu državu Kosovo“, i tako im cinično pokvarile jedan radostan dan, u kojem su i cvrčci pevali aleluja, što bi rekao pesnik. Pa dobro, nije to psihološki baš neshvatljivo; uostalom, i psiholozi imaju pravo na osećanja. Nejasno ostaje nešto drugo: zašto je, za ime sveta, to kad Crna Gora prizna Kosovo crnje nego kad ga prizna Amerika, i to kad Makedonija prizna Kosovo gore nego kad ga prizna Italija ili Francuska? U redu, Crna Gora i Makedonija su nam susedi, ali susedi su i Kosovu, u kakvom god ono statusu bilo. U redu, u tim državama žive brojni Srbi, ali žive bogme i Albanci, i šta ćemo sad? U redu, ako su već navalili, mogli su to baš učiniti i u zgodniji čas, ali nemojte mi reći da stvarno postoji čas za to koji bi Beograd ocenio zgodnim?
Nema potrebe da se lažemo: SAD & co. jesu izvršile snažan pritisak na CG i Makedoniju, to se vidi ne iz aviona nego iz kosmičkog broda; ovakvo tempiranje priznanja jeste sračunato i na umanjivanje Amerima neprijatnog efekta glasanja u UN, te u tom smislu jeste demonstracija diplomatske sile prema obema stranama: onima koje priznaju, i onoj koja se zarad toga silno ljuti. Pravo pitanje je: na koga se ljuti?
Ako se ljuti na Amerikance, Britance i ostale tvrdokorne kosovske independiste, kako to da vraća ambasadore u te zemlje istog dana kad proteruje Anku Vojvodić i njenog makedonskog kolegu? Ljutnja na njih bila je, dakle, em precizno oročena em znalački prigušena, ipak su to velesile, mogu i da zamahnu ručerdom... Ne prigovaram tome – mada malo više stila ne bi škodilo – jer ćemo posledice Miloševićevog mahnitog ratovanja s (pr)osvetljenijom polovinom sveta iskijavati još predugo. Samo, ništa od toga ne opravdava nesrazmernu reakciju prema jednim i drugim južnim susedima. Koja je svrha toga: zastrašivanje (koga?), osveta, kućno junačenje, emotivno pražnjenje? Svakako nije ništa pametnije od toga, jer nema nikakvu praktičnu svrhu: ako Srbiji i svetu baš od Crne Gore i Makedonije zavisi je li Kosovo nezavisno ili nije, e onda je Kosovo nezavisno na kvadrat.
Ceo ovaj virtuelni kosovski paradiplomatski boj najmanje se tiče Kosova samog, i najmanje će se – u bilo kojem pravcu – odraziti na njegov status. No, zato može da učini mnogo kreativne štete na drugoj strani. I učiniće je, ako se budu pitali oni koji se o tome obično pitaju.
Prvi politički ešalon svoje je politički glupavo ponašanje uspeo makar da omekša „dostojanstvenim“ tonom, no samo mrvičak dalje od njih – širom vlasti i širom opozicije – nastaje neopisivo nadmetanje u histeriji, mrakobesju, budalastosti i ostalim formama laboratorijski uzgajanog ludila, preostalog sa izdašnih zaliha iz devedesetih: proterati, zabraniti, zaviti u crno, ukinuti letove, uraditi ovo, uraditi ono... Šampion je bio besprizorni Markićević iz opskurne Nove Srbije, koji je svečano ukinuo bezbednost krivim i dužnim crnogorskim faktorima „na tlu i na nebu Srbije“. Valjda će da ih gađa PVO tandžarama sa neke čeke kod Prijepolja, tamo gde je Filaret štrajkovao glađu – ili čime je već štrajkovao – pod onim mangupskim „Laško pivo“ šatorom.
Još stepenicu niže od političkog podzemlja obitavaju novinarski gmazovi, sasvim raspištoljeni u tabloidima, a zapravo mnogo otrovniji u netabloidima: te „fukara“, te „nesoj“, te „Džaja Šiptar“ (uzeo crnogorsko državljanstvo), te izdaja, te Njegoš, te Kanjoš, te Marko, te Janko... U poređenju s raskošnim epskim diskursom demonstriranim ovih dana, dominantni ton i stil „Odjeka i reagovanja“ su teška naiva, nešto kao kandirani Pol Enka u poređenju s nekakvim death metal urlatorima.
Sve se, dakle, učinilo u prilog mamuzanju histerije – samo je još falio Koštunica sa „velikim narodnim odisajem“ po februarskom receptu – ali je zanimljivo da je rezultat svega prilično bedan. Mamuzalo se u prazno, sve je ostalo na skupštinskim lamentacijama i novinskom papiromrčenju, dok je stvarnost Srbije postojano pičila svojim putem. Daleko od toga da je „prosečni Srbin“ oduševljen onim što je čuo, ali ne bi se reklo ni da tim povodom namerava bilo šta da preduzme: ako je od ičega beskrajno i nepopravljivo umoran, onda je umoran od tog patriotizujućeg žanra, i sve je sigurnije da taj umor neće biti prevaziđen za postojećih generacija. A o tome zašto je to baš tako, treba da lupaju glavu baš oni koji su ga toliko umorili, pa su sad silno nezadovoljni njegovom „pasivnošću“, koja zapravo nije drugo nego poslednji trzaj biofilnog instinkta samoodržanja.
Čak i sumračni Kurir, vazda radostan da ohrabri svaku mahnitost, objavljuje anketu koja govori tako mnogo: na pitanje da li bi, „nakon svega“, išli u Crnu Goru na more, samo dvoje od desetoro Slučajnih Prolaznika odgovara u skladu s pravilima parapatriotskog žargona. Preostalih osmoro ili kažu da će ići, ili da neće, ali ne iz političkih razloga, nego zato što ni inače ne idu.
I ova veštačka fertutma potvrđuje ono što je bilo očigledno i za vreme – i nakon – prošlogodišnjih izbora, kao i u februaru, uostalom: problem Kosova kao Centralnog Pitanja Našeg Opstanka pumpa se na mišiće iz političkih, akademskih i medijskih (kontra)elita, dok se kod sve ubedljivije većine građana – nju je već prosto nemoguće prevideti, osim ako to jako želite – fokus žestoko pomerio na pitanja koja se daleko neposrednije tiču njih i njihovih života. I teško da ima ičega što bi ovaj trend moglo da okrene na drugu stranu. Uostalom, da ima, Koštunica bi ponovo bio premijer. Ali nije: sada je samo mitska ličnost, sablasna prisutna odsutnost, nešto kao Drug Tito cca 1983: svi znaju da ga više nema i da ga neće biti, ali svi uredno ponavljaju njegove mantre, ne znajući ili bojeći se da smisle nešto pametnije.
