БОГ КАО АПСОЛУТНО И ЛИЧНО ДУХОВНО БИЋЕ
Сам човек, и све што постоји у свету, јесте нешто ограничено и релативно. А ограничено је тиме што се око његових граница налази нешто шире и веће од њега. И тако идући од више ограниченог ка мање ограниченом, ми најзад долазимо до појма о безграничном Бићу.
Тако исто, све што је релативно, релативно је стога што према њему и око њега постоји нешто апсолутно. Устројство, хармонија, логичност свега релативног указују да иза њих стоји апсолутно Биће као свезнајући и свемоћни творац свих релативних бића. У односу према Богу који је апсолутно Биће сва створена бића су релативна и ограничена. Два апсолутна бића не могу постојати, јер постојање једног апсолутног Бића логички искључује постојање другог таквог Бића.
Ми људи знамо: у нашем сунчаном систему човек је најсавршеније биће. И то биће је личност. А личност представља нешто најсавршеније, најхармоничније и најкомпликованије у нашем земаљском свету. Питање је, како је човек постао личност када је све око њега несавршеније од њега и када сам он није у стању да пронађе психофизичку формулу своје личности, акамоли да ту личност створи? Логички одговор може бити само један: човека је могло створити као личност само биће које је и само савршена Личност. А таква Личност јесте Бог. Апсолутно биће ми не можемо замислити савршеним ако није Личност. Јер и човек је међу земаљским бићима најсавршеније биће зато што је личност.
Нема сумње, Бог је апсолутно и лично биће. Али та апсолутност и та савршена личност претпостављају потпуну духовност. Јер, када би Бог био, макар у најмањој мери, материјално биће, Он би самим тим био ограничен, јер је материја зато материја што има граница, што се не може замислити без ограничености. Апсолутно биће мора бити духовно, јер је безгранично и бескрајно. Савршена личност мора бити духовна по природи, јер су битне особине свесавршенства – бескрајност, безграничност и апсолутност. Према томе, Бог је бескрајно, безгранично, апсолутно и лично духовно биће.
Св.Јустин Поповић