Hipohondar živi u jednom zagušljivom, zatvorenom svetu, zaokupljen vlastitim nepostojećim bolestima. Budno motri na svoje telo. Žudno se hvata svakog žiganja, svakog i najamnjeg bola, svake i najbeznačajnije nepravilnosti kao dokaza da je teško, verovatno neizlečivo bolestan. Njegove umišljene bolesti postaju glavni, ponekad jedini istinski važan sadržaj njegovog života.
Obaveštava se o bolestima, opseda lekare, podvrgava se terapijama, ali nije zainteresovan da ozdravi jer, uostalom, i nema od čega. Teško je uvređen kada mu kažu da je zdrav i da mu ništa ne fali. One koji ne veruju u njegove bolesti smatra svojim smrtnim neprijateljima.
Zašto se naš hipohondar ukopava u svoje uobražene bolesti onako kako se vojska ukopava u rovove? Zato što, slično vojsci, tako zauzima položaj koji mu je od velike životne važnosti.
Hipohondrijom uspeva da nekako ispuni svoj inače prazan život. Ispunjava vreme baveći se svojim bolestima onako kao što ga drugi ispunjavaju televizijom, posetama, kupovinama.
Zahvaljujući hipohondiriji, uvek ima pri ruci predmet za razgovor.
Izmišljenim bolestima daje sebi neku posebnu težinu koja mu omogućava da sebe vidi kao neku naročito značajnu i važnu ličnost. Drugi su možda postigli mnogo toga što on nije i nikada neće, ali –zalud im sve to kada niko ne poboljeva kao on. Na stranu sve drugo, ali nema ničeg važnijeg od bolesti i zdravlja. Tako hipohondar sebi osigurava prvenstvo a da uopšte ne mora da se nadmeće i dokazuje.
Hipohondar sebe postavlja u položaj koji mu omogućava da kinji, mrcvari, optužuje druge. Gorko im prebacuje da pogoršavaju njegove bolesti i uvećavaju njegove ionako teške bolove, kako ništa ne čine ne bi li mu pomogli ili bar olakšali njegove muke. Na taj način može da ispolji i iživi svoje neprijateljstvo prema drugima, da razvije svu svoju osvetoljubivost, a da sebe istovremeno proglasi tuđom žrtvom.
Bolesti su hipohondru i veoma delotvorno sredstvo, ubojno oružje kojim pokušava da ovlada drugima. Pošto je teško bolestan, svi moraju da ispunjavaju njegove zahteve i služe njegovim prohtevima, ma kakvi ovi bili. U protivnom će ih optužiti da su samoživi i bezdušni.
Sa umišljenim bolesnikom, međutim, nešto zaista nije u redu. Samo što tu nije reč o ovoj ili onoj bolesti. Nije u redu čitav njegov odnos prema životu i prema ljudima - previše zahteva a premalo daje.
Pored toga što se svojim uobraženim bolestima služi kao oružjem, hipohondar mutno i na jedan prerušen način oseća da sa njim nešto nije u redu. Kao što to često biva, ovo osećanje biva premešteno sa svog pravog na neki drugi uzrok (pogledati tekst „Premeštanje “).
Umesto da se sa tim osećanjem otvoreno suoči i potraži njegove stvarne uzroke, hipohondar, međutim, svojim umišljenim bolestima nastoji da očuva i odbrani svoj duboko pogrešan odnos prema životu i ljudima, umesto da ga menja.
Anketa