Evo kako nas opisuju
Na ljutu ranu, ljuti kamen
V. POPOVIĆ - R. GUTIĆ, 11. jul 2007
KRAMP, ćuskija, klin, lopata i pokoji poskok. Nema ovde, u Bileći, neki određeni sertifikat da je kamen s ovog krša ovakvih ili onakvih svojstava, ali ga i sada traže kupci iz Hrvatske, Federacije BiH, Crne Gore i Srbije. Popločavaju staze, oblažu zidove kuća.
Popločana su baš ovim kamenom sva značajnija mesta u bivšoj SFRJ, da ne pričamo koji spomenici, a tada su se i hvalili da je to baš onaj - bilećki. Kao kada se pričalo i priča o krompiru nevesinjskom. Sve uz onu pesmu "Bilećanka", o čemu ne bismo sada. Jasno je da Bileće niko ne može zaobići, tu je, u svojoj posebnoj sudbini, kuća nasred puta.
- Kamen, ovaj krečnjak, eno ga u brdima, od toga živi narod sada, kada nema ni vojnika ni oficira, nema ni industrije - govori Miladin Samardžić, načelnik Bileće. - Stigao ovaj poznati bilećki kamen i u Italiju, Nemačku. Jedan Dubrovčanin, kada je video kako i čime jedan naš čovek vadi i obrađuje kamen, zaključio je da "majstor" nije gazda već - socijalni slučaj.
Bileća, 11.000 stanovnika, prolazimo pored kasarni u kojima je neka šaka vojske. Onda smo u čudu, jer u samom gradu ne radi hotel, zvao se "Trebišnjica", a u glavnoj i svim poprečnim ulicama su kafići i prave kafane. Hotel bio pun kada su polagane zakletve, dolazile posete vojnicima.
Posmatramo najveću veštačku akumulaciju vode u Evropi, Bilećko jezero, s nekih milijardu i 300 miliona kubika vode. Stvara vodu i struju i napaja stanovništvo na obali mora. Stvorena i neka četiri ribnjaka, nema od toga neke koristi, a svi su svesni da se položaj Bileće može i mora isplatiti. U šali kažu meštani da mogu, ako hoće, odjednom da zagade tri države. Pa, malo je njih na svetu u toj prilici. Baš je raskrsnica ovde, naprosto se oseća promaja, pa i kada je totalna žega i vazduh stoji ili leluja na drumu.
Na 37 domaćinstava u Bileći je jedna prodavnica, na isto toliko i jedna kafana. Radi u gradu ukupno oko dve hiljade ljudi.
Radoslav Radmilović, predsednik SO Bileća, žali nam se kako nikako nije mogao da objasni jednom Kanađaninu, poreklom iz ovih krajeva, od čega živi narod.
- Ne radi metalska, tekstilna, prehrambena industrija, mlekare dovoze mleko iz Nevesinja, nije moguće da se može samo od kamena? - čudio se Kanađanin.
- Radi put - pokušao je da objasni načelnik Bileće.
Načelnik Samardžić puši "ronhil", na njemu je albanska markica. Proizvođač je u Rovinju, Hrvatska. Eto dokle idu velikoalbanske aspiracije, može neko da zaključi. Onda načelnik objašnjava da i Euforovci kupuju "marlboro" "na crno", kao i alkohol.
U kafanama i kafićima sve je puno, od zore do dva sata iza ponoći. Motaju se tu razni likovi, uz škripu guma, bez potrebe, staju kola. Zaključujemo (mnogo smo pametni) da grad živi od šverca i da se to toleriše. Onda, crna strana priče, nije reč samo o cigaretama, već i o drogi, ljudima.
Bio je nedavno baš u centru obračun dveju banda oko cigareta. To su oni veći šverceri. Ali, Deleušu, tako se zove prelaz prema Crnoj Gori, oprostite na izrazu, svako može proći. Beleži se dnevni prelaz od oko 2.500 ljudi, "turista", zaljubljenika u fri-šop s one strane granice. Idu čitave porodice. A, nije ovde samo krš, ima šuma i poroznih granica. Baš dobro mesto, ova Bileća. Za par sati mogu se, kako je sada nacrtano, proći četiri-pet država. Sa sve Albancima u prtljagu.
- Šteka "ronhila" je u Bileći 10 konvertibilnih maraka, na granici je pet, a u Hrvatskoj košta 20 - objašnjava nam švercer na ulici u Bileći. - Pa šta ako se proizvodi u Hrvatskoj? A ko vama kaže da se proizvodi u Hrvatskoj? Eto markice, ova je iz Albanije.
Čekaju i u Bileći realizaciju projekta zvanog "Gornji horizonti", koji podrazumeva još par hidroelektrana iz ovih vodnih rezervi. Blizu je more, preko jezera, preko brda, preko raznih hercegovskih poznatih polja.
U nekim ovdašnjim firmama radnici postali većinski vlasnici, pa bi da samoupravljaju i - nema ništa od posla. U neke došli Nemci, pa kada su sabrali šta je firma dužna državi, izračunali da im je bolje na nekoj drugoj livadi da prave "zelene investicije".
Dobro je. Ljuta trava, ljuta rana, ljut kamen, ljuto sunce što nas greje, i loza postade ljuta. Bila je pekara sa 700 vekni na sat, da sve živo nahrani. Onda, i hleb ljut. Blizu more, blizu Nevesinje, Trebinje, Gacko... E, onda smo se i mi naljutili, šutnuli dva poskoka, bacili dinamit u majdan poznatog bilećkog kamena, zbog čega se uzburkalo jezero, popušili jednu švercovanu cigaretu, pa otišli.
P.S. Sta da pomisli neki covjek koji npr krene ljeti na more iz Beograda, Novog Sada,... da li svrati da odmori u Bileci, popije pice, razgleda grad i sl. ili da projuri brzinom svjetlosti i da se ne zaustavlja i ne gleda za sobom.
RAZMISLITE, mislim da nije tesko dokuciti odgovor