Od kuda teku nase rijeke i kamo nas vode?

[Nigger Gruja]

Primjetih da na vecini foruma ima istorija pa sugerisah vladix sefu da otvorimoi ovdje koju temu.
Da vas vidim Bilecani sta znate o proslosti Bilece,Hercegovine i srpskih nacionalnih prostora uopste?
Za pocetak, dok se ne prebacimo na nove ekstra zanimljive i ozbilnije teme , a bice ih, moze od vas neka zanimljivost tipa da li ste znali da je.... isl, ili nesto drugo vezano za proslost, pogotovu ako je vezano za Bilecu?

ЕВО ДА ПОЧНЕМО СА НЕКОЛИКО ПОСТОВА О УСТАНКУ СРБА 1941 У ХЕРЦЕГОВИНИ( АЛИ ОНОМ ПРАВОМ А НЕ СА ПРОПАГАНДОМ ИЗ ТИТОИСТИЧКИХ УЏБЕНИКА.) И О ФОРМИРАЊУ ПРВИХ ЧЕТНИЧИХ ЈЕДИНИЦА НА ПОДРУЧЈИ ХЕРЦЕГОВИНЕ

[Nigger Gruja]

  јесте ли знали која је 1. већа оружана .борба вођена од старне устаничких(четничких јединица) на подручју Билеће у 1941г.?


Прва већа борба u на овом простору вођена је 20. јуна 1941. године. Једна војна формација из Билеће састављена од усташа и домобрана, јачине око 300 људи, под командом мајора Југића, напала је Меку Груду. Упадом у село видјели су да је напуштено, те у борбеном поретку крећу ка другим селима. На падинама Планика дочекали су их устаници Меке Груде, Голобрђа, Прераца и Ковача. Послије вишечасовне борбе непријатељ се повукао према Мекој Груди остављајући 4 мртва и 12 заробљених војника. Због тога по Мекој Груди налазе по кућама 10 старијих жена и одводе са собом у Билећу тражећи замјену за заробљене војнике. Устаници пошаљу писмо по једном домобрану тражећи ослобађање заробљених жена и 8 Срба који су били у усташком затвору на Планој. Понуда је прихваћена и замјена је извршена на Мекој Груди. Организатори ове акције били су Радослав Вуковић и Анто Бјелетић. Устаници у овој акцији нису имали губитака.
Одмах послије ове борбе формиране су двије устаничке чете на овом простору.

[Nigger Gruja]

VIDIM DOSTA PREGLEDA TEME ALI IZGLEDA DA NAŠI DRAGI SUGRADJANI POGOTOVU ONI NESTO MLADJI SLABO ZNAJU ISTORIJU SVOGA GRADA. PA DA NESTO UČIMO ZAJEDNO.....NASTAVAK PRICE IZ PREDHODNOG POSTA...


Одмах послије ове борбе формиране су двије устаничке чете на овом простору. Гранична чета народне војске која обухвата села Ковачи и Капавица са црногорске стране и Врбицу, Прераца, Голобрђе, Селишта и Лађевиће са херцеговачке стране. За командира чете изабран је Алекса Бјелетић, земљорадник из Капавице. Чета је у почетку бројала око 150 бораца. У исто вријеме формирана је Мекогрудско-хоићка устаничка чета. За командира чете изабран је Ђуза Вуковић, солунски добровољац, за замјеника Радослав Вуковић, а за помоћника Рајко Милошевић, учитељ из Меке Груде. Обухватала је села Доњу и Горњу Меку Груду, Риоца и Хоxиће, а бројала је око 200 бораца

[Nigger Gruja]

ОВАКАВ ОБЛИК ОРГАНИЗОВЊА СРПСКОГ НАРОДА ИЗАШАО ЈЕ ПРИЈЕ СВЕГА КАО БУНТ И УСТАНАК ПРОТИВ ВЕЛИКИХ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНА НАД СРПСКИМ ЖИВЉЕМ АЛИ И ИЗ ВЈЕКОВНОГ СЛОБОДАРСКОГ ДУХА СВЕТЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ.ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ ЗЛОЧИНА СВАКАКО ЈЕ И ЗЛОЧИН НА КОРИТИМА ЗА КОЈИ СЕ У КЊИЗИ " БИЛЕЋКИ ЧЕТНИЦИ" ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ НАВОДИ:

Иако је основана НДХ, пет срезова у Источној Херцеговини (Билећа, Гацко, Невесиње, Требиње и Љубиње) Италија задржава под својом управом. Народ се надао прикључењу Црној Гори. Али 18. маја 1941. године Италија ове срезове уступа НДХ. Усташе одмах успостављају своје посаде у свим општинским мјестима. Муслимани, охрабрени од Хрвата, сматрају да је дошло неко њихово вријеме. Крећу се наоружани у групама, од Срба траже оружје и тероришу народ. Усташе одмах спроводе своја начела по којима је НДХ животни простор за само чисту хрватску крв. У зору 1. јуна 1941. године опколе село Корита и, служећи се преваром, позову све одрасле мушкарце у вези са "издавањем путних дозвола". Људи су се наивно одазвали, а неки су стражарно спроведени и затворени у соколски дом и школу. Ноћу између трећег и четвртог јуна усташе су на најсвирепији начин, сјекирама и маљевима, убиле и у Коритску јаму бациле 186 људи. Оваквих уништавања људи од стране муслимана и Хрвата било је широм Херцеговине. Ипак Коритску јаму је преживјело осам људи.
Душан Јакшић и Радован Шакота су ноћу изашли из јаме, прешли у Црквице и обавијестили да у јами има још живих рањеника. Мјештани Црквица и Ковача су уз помоћ породице Курдулија извадили шест рањеника, пет су пребацили у Црну Гору на лијечење, док је један рањеник послије вађења умро. Злочин у Коритима извршили су, углавном, гатачки муслимани, али је било и билећана, сточана и неколико Хрвата.
Вађењем из јаме преживјелих корићана, плануле су и прве устаничке пушке на овим просторима. Српски народ се прихватио оружја. Напуштена су села око пута Билећа - Гацко и народ склоњен у Црну Гору и планинске збјегове. Мушкарци способни за борбу остају на стражама.

[Nigger Gruja]

У првој половини јула, када су деблокирали путни правац Билећа-Гацко-Невесиње, Италијани су напустили Херцеговину. Хрватска није у стању да угуши устанак Херцеговачких Срба. Муслимане хвата паника, јер се боје одмазде за злочине које су починили. Официри и виђенији људи у Црној Гори окупљају у својим мјестима родољубе и са њима долазе у Херцеговину да спасавају српски живаљ. Најпознатије такве четовође били су Рако Лалић, Дамјан Мићовић, Симо Ераковић, Иван Ковачевић, Ђорђије Драганић и други. Са овога подручја, извођењем успјешних акција, са малим бројем људи познат је Анто Бјелетић из села Ковача. Тако је 18. августа 1941. године са још 11 бораца на путу Столац-Берковићи, западно од села Сувовића, у засједи сачекао камион усташа. Засједа је заузела положај у току ноћи, и трпећи жеђ и врућину чекала до три сата послијеподне да би напала усташе који су се кретали из Стоца. Од првог плотуна и бомбе погинуо је возач камиона и три усташе. Осталих 23, међу којима је било и рањених, побацало је оружје и предало се. Међу њима се налазио кољач и мучитељ српског народа Хасан Јашаревић, замјеник усташког таборника на Берковићима, који је одмах стријељан. Заробљено је 25 пушака, један митраљез, 6 кашета муниције, неколико пиштоља и ручних бомби и осталог ратног материјала. Заробљеници су ратни плијен изнијели на безбедно мјесто, а затим је 9 Хрвата пуштено, а муслимани стријељани. У овој акцији су учествовали Анто Бјелетић и Обрен Будалић из Ковача, Максим, Лука, Голуб, Гаврило и Милан Вујовић и Милован Бјелетић из Прераца, Лука и Косто С. Уљаревић из Врбице, Милорад Самарxић из Лађевића и Васо Вујовић - Лендер из Бијељана који је добро познавао терен.

[Nigger Gruja]

ЈЕСТЕ ЛИ ЗНАЛИ КО ЈЕ БИО ПОП РАДОЈИЦА ПЕРИШИЋ?

     12  јуна, у срезу Гатачком, свештеник Радојица Перишић организовао је своје сељаке, који су били наоружани, напао је у истом селу хрватску жандармеријску станицу и разоружао је. Пошто је разоружао жандармеријску станицу кренуо је према усташама, Хрватима и муслиманима, који су држали страже и имали патроле према овом српском крају, и отерао их. Чим је свештеник Радојица очистио тај крај од усташа, ријешио је са својим људима да се од тог дана, не само бране српска села и народ, већ да се пређе у отворени напад на Хрвате и Италијане, уколико ови крену да помажу Хрвате. Овај догађај је брзо одјекнуо у свим српским селима Херцеговине, и овај се дан сматра као дан почетка устанка на све непријатеље српског народа у том крају.
 
Поп Радојица Перишић, погинуо   јеу борби са комунистима испод Козаре априла 1945.

[Nigger Gruja]

... обруч се почео стезати око Берковића који су са свих страна нападнути 23. августа. Након крваве борбе и бројних жртава Берковићи су коначно ослобођени 23. августа. Послије те акције нападнут је Дивин и ослобођен 25. августа 1941. године. Пошто су се сви муслимани из Дивина, Фатнице, Калца и Ораховица који су били за оружје повукли у Плану, опкољена је хрватска станица у којој је било 15 усташа. Када су видјели да се не могу бранити, усташе су се предале. Устаници су кренули према Планој, која је нападнута 27. августа у рану зору. Плану је бранило око 700 усташа, а нападало је око 900 устаника. Послије два дана жестоких борби, Плана је ослобођена 28. августа. Том приликом су заробљена 3 официра и 144 домобранска подофицира и војника. Устаници су имали и велики ратни плијен: 5 пушкомитраљеза, око 500 пушака, доста муниције и бомби, као и другог ратног материјала.
Устаници су 29. августа без већих борби заузели Билећу. Хрватска и муслиманска војска се склонила у војни логор. Када су устаници напали и логор, од Вилуса се појавила моторизована италијанска колона и напад је обустављен.

[prinudna uprava]

i na kraju su svi postali partizani!!!

[Nigger Gruja]

i na kraju su svi postali partizani!!!

nisu, o formiranju Graničnog četničkog odreda, kao i o propagandi i lažima crvenih koje su koristili da bi obmanuli narod biće riječi u narednim postovima.Ali dosta nesretnih srba prije ili kasnije povjerovalo ili "moralo" javno da vjeruje u crvenu dogmu u našim krajevima.....

[Nigger Gruja]

Ситуација је слична у свим срезовима Источне Херцеговине. Хрватска војска је доживјела потпуни пораз и није могла угушити устанак.
Јунски устанак српског народа Источне Херцеговине је имао спонтан карактер. До устанка је дошло без икаквих припрема и њиме није руководила никаква политичка или војна организација или група. Народ се прихватио оружја да се спаси и избјегне масовно уништење и истребљење које је спроводила НДХ-зија

[Nigger Gruja]

А ОНДА СУ ДОШЛИ ЦРВЕНИ ЈАДИ НАШИ


Крајем августа и почетком септембра 1941. године у Херцеговину почињу долазити комунистички емисари из Мостара и Сарајева. Они преко домаћих комуниста уносе забуну међу устаничке чете и стопирају устанак. У четама стварају своја тајна језгра преко којих преузимају команду. 19. септембра 1941. године у селу Пађени, у присуству Угљеше Даниловића и Мира Попаре, од устаничке чете, формирана је партизанска чета. До краја године на подручју Билеће, на такав начин су формиране још 4 чете. Те чете су се од устаничких чета разликовале по много чему. Имале су знатно мање бораца, одбацили су сва национална обиљежја и ставили петокраке. Поред командира уведен је политички комесар чете и његов замјеник, који је био партијски руководилац и његова ријеч у чети је била пресудна. Тих дана је у Фатници формиран и Штаб Херцеговачке партизанске бригаде.
Нападали су четнике да су српски националисти и шовинисти, да саботирају борбу против Италијана... Партизани, по њиховом, поред ослободилачког рата воде и класну револуцију коју подржава Русија, а када су четници против револуције онда су и против Русије. Четници су се борили за обнову предратне Југославије давали су приоритет борби против усташа због развоја ситуације. Поред усташа била је и опасност навући на српски народ који се тек вратио из збјегова на своја огњишта и италијанску солдатеску, а сами италијани су укротили усташе у њиховим походима, што значи да су у том моменту заштитили Србе. Партизани су стварали своју партију у најцрње вријеме за српски народ. Одбацили су национална обиљежја и прихватили туђа, одрекли се својих команданата а прихватили бјелосовјетске пробисвијете не знајући ни ко су, ни шта су, ни одакле су. Партизани су против породице, брака, круне, славе, цркве и свега што је српско и православно. Тако су говорили четници, додајући још да у своје редове примају све што је против Срба и да су они "турци", у појединим јединицама команданти. Поред свега наведенога у почетку се нису сукобљавали, већ су се у појединим случајевима и испомагали.

[Nigger Gruja]

У децембру мјесецу 1941. године у Црној Гори почиње "друга фаза револуције". Умјесто спасилаца за српски народ, сада пролазе неке нове скупине људи које свог непријатеља траже само у српском народу. Марија Кош, јеврејка из Задра и Ернест Фишер, Нијемац из Загреба у сусједне Бањане, Грахово и Вилусе, као комунистички револуционари, успјели су посијати сјеме раздора те у име комунизма почели убијати највиђеније људе. Толико су затровали ум и разорили душе људи да је брат почео убијати брата, син оца и мајку. Те резултате "револуције" требало је показати и у Херцеговини.

[Nigger Gruja]

Иако је Херцеговина преплављена многим комунистичким емисарима, међу којима неколико шпанских добровољаца као Петар Драпшин, Јаков Барух, Анте Шарић и други и искусних партијских радника као Угљеша Даниловић, Слободан Принцип и други, у Херцеговину стижу Црногорци који су се већ доказали у спровођењу друге етапе револуције као Пуниша Перовић, Радоје Дакић, Крсто Попивода, Вељко Зековић, Војин Ковачевић, Војин Поповић, Вељко Мићуновић и други. И поред све помоћи са стране, Оперативни штаб за Херцеговину није имао снаге да отпочне другу фазу револуције. Није могао наговорити херцеговачке партизане да убијају своју браћу, а није имао ни подршку једног дијела херцеговачких комуниста.
Због тога Врховни штаб позива Босанско-Херцеговачке комунисте на покрајинско савјетовање које је одржано у селу Иванчићима код Сарајева. Поред Тита и Кардеља савјетовању је присуствовало још 40 највећих партизанских руководилаца, као и већи број покрајинских комуниста, углавном Херцеговаца које је предводио Миро Попара. На савјетовању је потврђена "друга етапа револуције" коју је требало одмах спроводити и у Херцеговини. Убрзо послије овог савјетовања, Херцеговина је у црно завијена. Сви дотадашњи инциденти између партизана и четника су решавани разумом, као напримјер када је Оперативни штаб у селу Пађени крајем новембра основао затвор гдје је поред угледних домаћина затворен и поручник Рако Лалић. Један одред "граничара" је отишао да ослободи поручника Лалића, али је умјесто борбе преовладао разум код обадвије стране, па су сви затвореници ослобођени у преговорима. Сличних инцидената је било више, и на сличан начин су решавани. До одласка херцеговачких комуниста у Иванчиће на савјетовање код Тита, ниједан метак у билећком срезу није испаљен између партизана и четника. Повратком тих комуниста са савјетовања отпочело је пролијевање братске крви по Херцеговини. Тих дана црногорски партизански одреди, никшићки и жупско-пивски, добили су наређење да помогну херцеговачким партизанима да устанак српског народа прерасте у социјалистичку револуцију

[Nigger Gruja]

Тако је 23. јануара 1942. године командант Бањско-вучедолског батаљона Петар Комненић, (по коме је једно мучилиште, касније на Голом Отоку добило назив "Петрова рупа") са око 70 провјерених партизана на превару заробио штаб Граничног батаљона. У поподневним сатима појавила се из правца Црквица по великом мразу и снијегу војна колона према центру села Корита. Када је стража обавијестила команданта Милорада Бјелетића, он је наредио да се колона заустави, и да се наложи ватра, да се људи огрију. У кућу у којој се налазио штаб први је ушао Петар Комненић. Пошто су се добро познавали, два команданта су се срдачно руковали. Комненић се распитивао за Фазлагића Кулу и усташе, а потом својим борцима дао уговореи знак те су насрнули на четири човјека и повезали их. Затражили су од Милорада да позове стражу и преда оружје, што је и учињено, па су заробили укупно 8 људи, од којих су тројица из штаба (Милорад Бјелетић, Мићко Братић и Данило Бабић). Једна група Граничног батаљона полази у потјеру да преотме свога команданта преко Капавице, Црквица и Убала, јер је у том правцу отишла група партизана. Међутим нису примијетили да је друга група отишла преко планине Сомине. Прва група је водила са собом 4 заробљена стражара, тако да потјера није успјела, а 6 бораца је за последицу имало смрзотине па су остали трајни инвалиди. Док су заробљени стражари ослобођени, чланови штаба су одведени у оперативни штаб у Ластву, гдје су осуђени на смрт. По замисли  ратног злочинца Саве Ковачевића и Петра Драпшина, стријељање је требао извршити неко од билећких партизана - комуниста. По казивању команданта батаљона "Владимир Гаћиновић" Божа Вукоја, а нема разлога да му се не вјерује, позвао га је Сава Ковачевић у Ластву и саопштио му да га је оперативни штаб изабрао да он својом руком убије Милорада Бјелетића, што је он одбио. "Због те непослушности остао сам у рату само командант батаљона" знао је да каже Божо. У то вријеме је било Херцеговачких комуниста који су се понашали као Божо, али су најчешће од стране "својих другова" ликвидирани, али и оних који су лијући крв своје браће постали Титови народни хероји

[zid]

Ne slazem se ni sa jednim od ovih postova, uz duzno postovanje prema trudu i zalaganju Nigger Gruje, rizikujuci da sa njim upadnem u nekakvu beskrajnu politicko istorijsku raspravu, sto mi nije cilj.
Ovo su izvodi iz neke vajne kvazi-naucno istorijske studije o rehabilitaciji cetnickog pokreta obojene tako vulgarnim antikomunizmom, kakvih danas imamo isto toliko koliko i nekadasnjih hvalospjeva Josipu brozu i NOB-u.
Znaci stvar se u poslednjih 20 godina samo rotirala, pa su sad Cetnici hrabri i iskreni momci, nacionalno svjesni srpski domacini, a partizani su jednom rjecju djubrad. Samo cekam kad ce se snimit neka nova Kozara ili Neretva posmatrana iz drugog ugla.
Bez suvisnih emocija i namjere da preturam pojedinacne dogadjaje iz II svj. rata, istorijska je cinjenica da su cetnici izgubili rat. DA su valjali ista, da su bili mudriji, organizovaniji njihov bi istorijski znacaj bio veci. Ovako, oni se svrstavaju u rang sa Domobranskim pokretom. Sve im je bilo pograsno: politika, vodje, predvidjanja, vizije, organizacija, koordinacija, sta god hoces. I na kraju rata su listom prelazili u partizane a ovi koji nisu  bjezali su zajedno sa fasistima gonjeni od antifasista.  Pa nema te "rehabilitacije" ni "revizije" koja ce danas cetnike staviti u antifasisticki front. To je gotovo.