И сад додатк о књизи њемачког официра и подацима из ње у перу уваженог историчара Милослава Самарџића, кога овом приликом поздрављам и захваљујем му се на информацијама и одвојеном времену да ме кад затреба детаљније упути у документацију, изворе исл.
О ЧЕТНИЦИМА
Хорстенау се налазио у Врховној команди Вермахта када је прављен план за Операцију ''Шварц'', која је била ''усмерена против четника''. Тих дана он је записао:
''Четници, наоружани српски националисти, службено се деле у две групе. Једна група делује у италијанској зони одговорности и њих има око 40.000. Италијани их снабдевају и наоружавају. Против те групе уперена је главнина наших снага како би се опет успоставио '' ред и мир'' на тој територији. Италијанска 2. армија увек оклева када треба да крене у акцију против четника. Друга група четника су чисти револуционари. На челу им се налази југословенски ''министар рата и врховни командант Дража Михаиловић''. Он се у то време са својим штабом налазио у Колашину, у Црној Гори. С њим је било и неколико енглеских официра. Између четника Михаиловића и италијанских четника постоји блиска сарадња. Војвода Јевђевић је својевремено био босански, а касније и југословенски посланик. Он је нека врста официра за везу између Михаиловића и појединих команданата италијанске 2. армије (Амброзио, Роата, Роботи)'' (230-231).
''Италијански четници'' су заправо четници легализовани код Италијана. Италијани нису знали њихове формације у Дражиној организацији, нити да легализовани четници ''покривају'' илегалне. Другим речима, ''италијански четници'' нису сарађивали са четницима ''револуционарима'', већ су били њихов део, убачен у непријатељске редове под фирмом која је Италијанима била прихватљива. Што се тиче улоге војводе Јевђевића као ''официра за везу'' између Драже и италијанских генерала, ни тај податак није тачан. Одржавање везе подразумева пренос информација између две стране, а тога није било. Напротив, када су сазнали да је у контакту са Дражом, Италијани су ухапсили Јевђевића, и то два пута. Први пут су га пустили, пошто их је убедио да се састао са Дражом у покушају да га убеди да промени страну, док се други пут домогао слободе тек по капитулацији Италије.
Одмах потом Хорстенау износи још неке детаље о Операцији ''Шварц'':
''У предвиђеној акцији специјална улога намењена је пуку ''Бранденбург''. Пре почетка акције требало је да се преобуку и да носе српске униформе како би могли током борби да заробе Дражу Михаиловића. Пук ''Бранденбург'' био је елитна војна формација. У њој су служили они који знају српски језик и који могу да се пресвуку у српске сељаке... Кајтел и Јодл су били убеђени да ће ова балканска акција имати пун успех. Ја сам се тихо, да ме нико не чује, смејао... Било ми је јасно да ће Италијани помоћи четницима. Италијани неће тек тако пасивно да посматрају претећу опасност која се надвила над четницима... Проблематично је било и то шта ће да уради Михаиловић. Да га ухвате - то ће тешко да пође за руком и елитној јединици ''Бранденбург'' (232-233).
Хорстенауова предвиђања су се обистинила: Немци нису успели да ухвате Дражу, док су Италијани заиста, колико су могли, помогли легализованим четницима да се склоне испред немачких јединица. Ово је био један од разлога Хорстенауове нетрпељивости према Италијанима, за које је у извештају од 31. октобра 1942. године записао да су недоследни: на својој окуопационој зони ''они у сваком погледу пружају подршку четницима који убијају Хрвате'', док северно од демаркационе линије ''Италијани одржавају везу са Еугеном Кватерником, чија гарда учествује у истребљењу Срба'' (164).
На овим страницама Хорстенау објашњава како су Немци крили од Италијана податке о Операцији ''Шварц'' против четника, на исти начин као што су од усташа крили податке о Операцији ''Вајс'' против партизана. Тако произилази да су Италијани имали према четницима исти однос као усташе према партизанима. Наравно, опција са Италијанима није обухватала Дражу, већ само део људства убачен у непријатељске редове, док је опција са усташама обухватала цели комунистички покрет (Дража се никада није састајао са Италијанима, а Ј. Б Тито се састао са Павелићевим министром Рушиновићем).
Хорстенау мало пише о приликама у Србији, јер је у Београду боравио свега десет дана, од 15. до 25. јуна 1944. године, када је мењао главнокомандујућег немачког официра, генерала Фелбера. Па и у том кратком периоду он је морао да оде до Загреба на два дана. Хорстенау је затекао Београд у рушевинама које су оставили бомбардери Западних савезника, што га је изненадило, јер је Загреб, престоница главног немачког савезника на Балкану, остао поштеђен. ''Просто је немогуће разумети шта то неко има баш против овог града'', записао је Хорстенау у Београду (505). Његови утисци из Србије су следећи:
''Када сам напустио Србију, имао сам осећај да је немачка позиција и овде обична кула од карата. Најутицајнији човек у Србији и даље је Дража Михаиловић. Није му нашкодио ни пораз који је доживео од Тита на подручју НДХ. Припадници Драже Михаиловића налазе се и у кабинету Милана Недића... Једине трупе на које је човек могао да се ослони у борби против партизана били су српски добровољци, а донекле и руски. Употребљиви за борбу против партизана били су и људи Драже Михаиловића. Везу са њима за мене је одржавао један немачки мајор, носилац одликовања ''витешког крста'' (508).
Ове редове (нео)комунисти су већ искористили као још један доказ о ''сарадњи четника са Немцима''.
Ствари, наравно, стоје другачије.
Када је реч о поразу четника у НДХ, може бити говора само о несрпским подручјима, као и о српским пределима у области Козаре, Кордуна, Баније и Северне Лике. Ту су комунисти од почетка рата имали превласт. Међутим, јуна 1944. године, четници су и даље држали знатно већи део српских области западно од Дрине, са центрима отпора на Романији, Мајевици, Озрену, Требави, Вучјаку, Мотајици, Мањачи, Динари, итд, а били су знатно јачи и у Источној Херцеговини.
Класичан пример навођења на погрешан закључак, у ситуацији када се не чује друга страна, пружа реченица: ''Припадници Драже Михаиловића налазе се и у кабинету Милана Недића''. Овако како је то саопштио Хорстенау, испада да је Дража имао своје људе у Недићевој влади, где су они, по природи ствари, у окупираном Београду сарађивали са Немцима. Као пример документа друге стране навешћемо извештај капетана Предрага Раковића, команданта 2. равногорског корпуса, послат Дражи 26. фебруара 1943. године. Раковић је јављао да су му људи ''из кабинета Милана Недића'', Драги Јовановић и Бошко Бећаровић, нудили сарадњу. ''Моје мишљење искористити док су нам потребни а после им судити'', писао је Раковић. За шта им судити? Управо за сарадњу са Немцима...
Ситуација се унеколико мења крајем 1943, са доласком Нојбахера у Београд, када Немци на сваки начин покушавају да успоставе везу са Дражом. Онда су поједини недићевци, попут Јовановића и Бећаровића, који су до тада скривали своје контакте са четницима, одједном њима почели да се хвале. Управо тако је настала цитирана Хорстенауова формулација. Право стање ствари, међутим, до краја је остало непромењено, тј. за четнике је важила Раковићева формулација: искористити, па судити.
Потпуно супротно стоје ствари и по питњу Хорстенауове процене ''српских добровољаца'', односно љотићеваца. Њихова улога у борби против партизана била је небитна, јер је, као за формације под немачком командом, и за њих важила тада актуелна немачка стратегија: увек се склањати са правца надирања комуниста, како би се четницима везале руке, тј. како би се спречила већа четничка акција против Сила осовине.
Прича о официру за везу са четницима налик је оној о Дражиним људима у Недићевом кабинету. То се види већ по томе што свом ''официри за везу'' Хорстенау није знао име и презиме, док му је Фелбер знао презиме (Вајел), али не и име. Ни један ни други нису лично познавали мајора Вајела, који је у четничке редове послат као оабвештајац, ради провере делотворности стратегије о склањању немачких снага испред комуниста. Вајел је стигао само до четничких обавештајаца, цивила, руковођених сопственим задацима, а пре свега задатком број један: набавити муницију по сваку цену. Тако, један од ових обавештајаца, под шифром ''Милош'', која није откривена, 7. јула 1944.
године пише команданту Расинско-топличке групе корпуса потпуковнику Дтрагутину Кесеровићу: ''Дошао сам у Крушевац. За попуну муниције надлежан је само мајор Вајел''. Истог дана ''Милош'' шаље још један радиограм Кесеровићу: ''Данас одлазим у Брус ради састанка са мајором... Са пријатељем налазићу се стално код њега''. Агенти попут ''Милоша'' држали су Вајела даље од четничких јединица, како би му отежали прикупљање обавештајних података, и наравно како би се избегла компромитација. Извесне количине муниције успели су да извуку.
Све у свему, Хорстенауова књига је одличан извор информација, пре свега за прилике у Немачкој, нарочито у Хитлеровом окружењу, а такође и за проучавање догађаја у ''Независној Држави Хрватској''.